Ћутимо сами а много нас има.
Гасимо се немо и не јадамо.
Тако ћутећи, налик духовима,
одавно смо мртви, а то не знамо.
Пали у ћутњу као да смо с ума.
Играмо ћутке и мучимо, мучно.
И није нам доста тог опијума,
из приче нагло заћутимо бучно.
И чини се да ћутање је красно,
јер речи трују, свађају и секу;
не слутећи како уме опасно
да усковитла буру у човеку.
Од мисли које језиком протутње,
речитија је та силина ћутње.
Сонет о Сродности
Прене нас усхит ненадног јава,
необични струј у крвотоку.
У златном кругу тог обасјава,
видимо себе у туђем оку.
Зачујеш причу, певање тихо;
и шапутање негде далеко.
Па се препознаш речју и стихом -
твојим мислима говори Неко.
И твојим болом... Надама, страхом.
Сећањем као кушање тешко.
Радошћу која заврши крахом,
сусретом који постане грешком...
Блиских ли мисли и уздрхтаја!
Шта нас то веже, а шта раздваја?
Сонет o Смеху
Стидљиво промине испод
ока, сунцем наоружан.
Чудом се искриви изрод,
постане заразан, кужан.
Згрчен у врисак, писак, рев,
загрцнут коском, шљивом;
повампирен грохотан пев
животу и свему живом!
Подсмехом се подлукави
и склупча к'о змијска чека.
Кикотом нас затупави,
попут кловна зацерека;
док се од себе најјаче,
над нама сам - не расплаче.
